Sve dok dunav protiče

Ljeto prodje evo jesen je
popucalo divlje kestenje
ne osjecam nista vise
niti sunce, niti kise
Dunav tece tiho, najtise

Ljeto prodje lisce opada
ma necu ti oprostit' nikada
bila si mi uzdanica
moga srca tanka zica
bila si mi zvijezda Danica

Sve dok Dunav protice
ja cu tebe voljeti
obale dok dotice
necu te preboljeti

Ljeto prodje ti ne dodje
nece mene oci zelene
da jos jednom dodji tugo
gdje te nije bilo dugo
gdje te nije bilo predugo

Sve dok Dunav protice
ja cu tebe voljeti
obale dok dotice
necu te preboljeti

Obale dok dotice
ma necu te preboljeti

Vec odavno spremam svog Mrkova


Vec odavno spremam svog Mrkova
da se prodjem kasom od miline,
da obidjem staze, staze svog detinjsta,
za salasom zelja da me mine.

Al' rekose mi pre nikol'ko dana
da je srusen onaj salas mali;
nema vise starog cardaka ni djerma,
ni debelog 'lada od bagrema.

Necu vise ici na tu stranu
jer ne mogu suze oku skriti -
ili moram tugom okrenuti glavu
i plakati, ili se napiti.

Sve je manje dobrih tamburasa,
fijakera, snasa i salasa.
Sve je manje konja, konja koji jure,
a u stvari nikuda ne zure.

Nek' vrag nosi moje snove puste,
divojacke duge kose guste !
Nek' vrag nosi tugom dobre tamburase,
fijakere, pisme i salase !

Necu vise ici na tu stranu
jer ne mogu suze oku skriti -
ili moram tugom okrenuti glavu
i plakati, ili se napiti.

Ima jedan kućerak u Sremu

Ima jedan kućerak u Sremu,
pravljen je od blata iz inata,
s pogledom na jablanovo granje
i salonom za plakanje.

Iza njega vinograd u bregu,
podrum čuva kuče zvano Đole,
kuma su mu treznili od vina,
pa je Đole sada Đina.

Eee, kad bi srce,
eee, kad bi duša,
eee kad bi sudba
vratila me domu mome
Sremu voljenome.

Ima jedan kućerak u Sremu,
mladost moja stanuje u njemu,
zaspala je sputanih ramena
u pidžami od vremena.

Tu se nekad u društvu boema
pilo s nogu, bežalo od žena,
pevalo se najlepše na svetu
ispod lampe, na buretu.

Eee, kad bi srce,
eee, kad bi duša,
eee kad bi sudba
vratila me domu mome
Sremu voljenome.

Eee, hoće srce,
eee, hoće duša,
eeem al' ne da sudba
da se vratim domu mome
Sremu voljenome.

Tamburalo momče u tamburu
u tamburu od suhoga zlata,
tanke žice kose djevojačke,
a terzijan pero sokolovo.

Gledala ga Ajka sa čardaka:
Vidi majko lijepa junaka,
da mi ga je u dvoru gledati,
na njegovim grud'ma sevdisati.

Karanfil bi pod njega sterala,
a pod glavu rumenu ružicu.
Nek miriše nek se često budi
često budi i češće me ljubi.



Djevojka je zelen bor sadila,
bor sadila, boru govorila:
Rasti rasti moj zeleni bore,
da se penjem tebi u vrhove.

Da ja gledam Ravne i Konavle,
da ja gledam Dubrovčane mlade.
Da ja gledam šta moj dragi radi
da li pije ili drugu ljubi.

Ako pije, nek se ne napije
Ako ljubi, nek se ne zaljubi.

U tom Somboru

U tom Somboru
Svega na volju
Svega ima to j' istina
Pa i žene piju vina
U tom Somboru

Ženiću se ja
Žena mi treba
Koja znade svašta radit'
A ja ću se gospodarit'
U tom Somboru

Udaću se ja,
muž mi treba,
koji znade suđe prati,
a ja ću se švalerati,
u tem Somboru.

Somborske žene
sve su poštene,
još na sokak nisu zašle,
a švalera već su našle,
somborske žene.

Od kako je taj arteski bunar,
od ta doba grah se kuva,
a sunka se bolje cuva
u tom Somboru.

Otkako je ta
naša barmeđa,
od tog doba naše snaše
zavolješe tamburaše,
u tem Somboru.

Ja sam rođen tamo na salašu

Ja sam rođen tamo na salašu,
u ravnici kraj maloga rita,
ljuljali me talasi Dunava,
milovala Vojvođanska žita.

Tu se spaja Srem, Banat i Bačka,
tu se grle tri srca junačka,
tu i dete rodni salaš voli,
tu se srce sa čelikom bori.

Napadali na moj salaš vuci,
palili ga i Nemci i Turci,
ubijali zoru kad se javi,
mutili te moj Dunave plavi.

Al' krenuće svadbe sa salaša,
vratiće se vrele, letnje noći,
ravnica će procvetati naša,
hej salaši, opet ću vam doći.

Ruke slabe, ali volja jaka,
za mnom ide hiljade momaka,
ne dam salaš kraj maloga rita,
ne dam svoja Vojvođanska žita.

Govori se da me varaš

Govori se da me varaš
I da ćeš me ostaviti
A znaš dobro da sam bolan
I da neću ozdraviti

Znam da više prava nemam
Na te tvoje oči crne
Slaži makar da me voliš
Ne daj da mi duša trne

Ti ćeš opet ić' u kolo
Dolaziće polivači
Pivaćete pisme stare
Pratiće vas tamburaši

A nedeljom kad se šećeš
Šuškaće na tebi svila
Sigurno ćeš zaboravit'
Da si kadgod moja bila
Ne lomi mi srcu grane
Sačekaj da samo stane

Fijaker stari

Fijaker stari ulicama luta
I sobom nosi zaljubljeni par
Cele noći sneg polako pada
A dvoje mladih greje srca žar

Prošla je noć ta kao oka treptaj
I zora rana ostavlja svoj trag
Ja napuštam najmiliju dragu
Sve divne noći i taj Sombor grad

Samo da mi se lastom stvoriti
I još da mogu nebom leteti
Letio bi ceo dan i noć
Samo da mogu svojoj dragoj doć'

Fijaker stari sad više ne luta
I ne čuje se onog vranca bat
Zaboravit' moram svoju dragu
Sve divne noći i taj Sombor grad

Rastao sam pored Dunava

Rastao sam pored Dunava,
pored dobrih starih alasa.
Lovio sam sarane, ispracao brodove
i snivao divne snove daleke.

Dunave, Dunave,
kraj tebe mi srce moje ostade.
Dunave, Dunave,
kraj tebe mi srce ostade.

Plovio sam belim ladjama,
morima i mnogim rekama,
al' djerdapske klisure i dunavske obale
u srcu su samo mome ostale.

Dunave, Dunave,
kraj tebe mi srce moje ostade.
Dunave, Dunave,
kraj tebe mi srce ostade.

Kada bi se opet rodio
Dunavom bi opet plovio.
Pevao bi curama sto rastu kraj Dunava,
i mahao divnim belim ladjama.

Dunave, Dunave,
kraj tebe mi srce moje ostade.
Dunave, Dunave,
kraj tebe mi srce ostade.